Velika lepota: filmski bedeker kroz estetiku nostalgije

Umetnost je oduvek bila moj pasoš. Nesvakidašnja prevozna sredstva, knjige i filmovi, otkrivali su mi nove svetove, kulture, tradicije i civilizacije, dok sam beležila koje destinacije za života treba posetiti. Italija se nalazi na toj listi. Bilo je mnogo obaveza, nekih nepredviđenih životnih okolnosti koje su remetile realizaciju tog putovanja. Baš kada sam sa ushićenjem htela da uzmem svoj novi pasoš, ovoga puta mislim na onaj pravi pasoš i da otputujem, celom svetu se dogodila korona. Granice su zatvorene, a kretanje svedeno na minimum. Dakako, priznajem da sam isprva bila frustrirana, pitajući se zašto je to baš sada moralo da se desi. U nedostatku uobičajenog turističkog putešestvija odlučila sam da se podsetim jednog od najdražih mi puteva u Italiju, kom se uvek ekstatično vraćam, iznova i iznova: Velikoj lepoti (La grande bellezza).

Vremenom sam uvidela kako i omiljene delove knjiga, filmova, koje sam nekada napamet znala, zaboravljam, ali, zanimljivo, nikada ne zaboravim kakvu su emociju probudile, u kom sam ih raspoloženju čitala, gledala. Gde sam i sa kim tad bila, odevnu kombinaciju izabranu za tu priliku, mirisnu notu godišnjeg doba. Naizgled, neko bi mogao izjaviti da pamtim trivijalnosti i možda bi bio u pravu da svaki taj naizgled beznačajan segment ne tvori jedno posve intimno afektivno sećanje u vezi sa umetničkim ostvarenjem. Specifična atmosfera i uspomene u sponi su sa prvim gledanjem Velike lepote.

Kraj marta 2014. godine, prijatan početak proleća kada vazduh nije suviše zatrovan polenom. Kako film nisam mogla pogledati na FESTu jer su karte bile rasprodate, odlučila sam da ga pogledam u Domu kulture „Studentski grad”. Inače, kulturni program ove institucije izdvajao se kvalitetom, mada sam primetila da filmovi, književne večeri, predstave, jednom rečju sve osim koncerata nema veliku posećenost. Nije mi bilo jasno zbog čega kada je dostupan nadnaravan materijal za eskapizam. Tu se dosta sadržaja moglo pogledati besplatno ili po simboličnoj ceni. Ko će u januarskom roku spremati akcentologiju kada je dostupan besplatan ciklus Godarovih filmova?! Dakako, tada sam gledala zanosnu Anu Karinu kako makazama reže vazduh. O akcentologiji sam mislila u aprilu. Tada sam se po prvi put složila sa Eliotom kako je april najsuroviji mesec u godini.

Kupujem kartu i ulazim u bioskopsku salu. Sama. Uostalom, neke od meni najznačajnijih filmova upravo sam odgledala u samoći, a tek kasnije ushićeno prenosila drugima vlastite

impresije ostvarenjem sedme umetnosti. Odavno sam prestala da trošim vreme na dogovore oko odlaska u bioskop. Mojim prijateljima je postalo lakše i komfornije da gledaju filmove preko interneta, pa odlazak u bioskop postaje moj ritual, brižljivo planiran. U bioskopsku salu ulazim gotovo pobožno, čekajući da uđu i ostali gledaoci kako bi projekcija otpočela. Iskreno, očekivala sam da će biti više ljudi, ali bolje je ovako jer mogu da biram gde ću da sednem, sa koje tačke gledišta želim da upijam pokretne slike. U bioskopskoj sali koja je bila puna kada su nastupali Kanda, Kodža i Nebojša ili Kralj Čačka, sada ima između 7 i 10 osoba. U polumraku diskretno proučavam njihova lica poput Amelije Pulen, pitajući se zašto li nas je ovaj film spojio u istom prostoru. Pomislih kako je dobar znak to što niko od njih nije poneo kesicu čipsa, kokica, semenki ili bilo čega drugog što bi šuškanjem kvarilo estetski ugođaj. Pristojna publika. Svetla se gase i projekcija otpočinje, a ja ni ne slutim da ću već prvim kadrom strmoglavo biti uvučena u čaroliju pokretnih slika italijanskog reditelja Paola Sorentina.

Hteo sam da se strmoglavim u vazduh, gde ništa više ne boli.

Prvi kadrovi predočavaju sklad na svim nivoima, počevši od muzike crkvenog hora, arhitekture, radoznalih turista, žubora vode u fontani, pa sve do slučajnih prolaznika ili ljudi koji statično sede na klupama u parkovima poput pravih vajarskih skulptura. Štaviše, ta nepomičnost gotovo da ih svodi na predmete, pa se gledalac zapita ima li više života u bilo kojoj mermernoj skulpturi nego u njima? Da li je u pitanju smirenost mudraca, ataraksija ili otupelost i svođenje čoveka na dekorativni predmet, umetninu koja nije remek-delo, te je diskretno skrajnuta u ćošak kako nikome ne bi smetala? Naizgled ničim nepomućen sklad biće prekinut iznenadnim padom jednog turiste, da bi kontrastno usledila scena žurke, koju ću uvek povezivati sa muzičkom numerom Rafaele Kare, ali i obratno: pesma italijanske pevačice postaće asocijacija na ovu filmsku scenu. Premda se scena žurke izdvaja svojom dužinom, ona nijednog momenta nije zamorna ili dosadna, stoga što Sorentino, poput pravog maga pokretnih slika, ovom scenom ne prikazuje isključivo dekadentan i raskalašan noćni život Rima, nego na ingeniozan način predočava gledaocu sve likove u njihovoj veličanstvenoj bizarnosti, da bi ga, konačno, upoznao sa protagonistom, ili, u mom slučaju bolje reći sa turističkim vodičem, pošto će pisac Đep Gambardela biti moj personalni turistički vodič kroz Večni grad.

Uzevši u obzir to da u razvojnoj psihologiji 65. godina života predstavlja ulazak u starost, ne iznenađuje što se nakon proslave glavni junak prepušta retrospekciji i introspekciji, preispitujući

vlastiti identitet i životna postignuća. U potrazi za velikom lepotom, premda predesciniran za osećajnost i da bude pisac, objavio je samo jedno delo. Na pitanja drugih zašto nije napisao još nešto odgovara kako je u Rim došao sa 26 godina i bio uvučen u kovilac života u visokom društvu. Pisanje i uspešna recepcija romana pružaju mu mogućnost da živi lagodnim životom, što mu je bila namera, ali Đep Gambadela razotkriva motive kojima je bio vođen kao mladić: „Ali nisam želeo samo živeti visokim životom. Želeo sam biti kralj visokog života. To sam i uspeo.” Sasvim neosporno, ima primera pisaca jednog dela koji su ostavili traga u istoriji književnosti, ili, pak, pisaca u kojih je kvalitet dela prevagnuo u odnosu na kvantitet napisanog, što je, svakako, poželjnija opcija, ali to podsećanje dovodi me do sledećeg pitanja: Kakav je status umetnika, u ovom slučaju pisca, u društvu? Pruža li mu taj status određena preimućstva, privilegije? U čemu se krije tanana distinkcija između dve krajnosti: biti pisac i (pro)zvati se piscem, budući da je leksema pisac epitetski vezana za ime ovog bonvivana? Upijajući pokretne slike netremice, stekla sam utisak da i protagonista samom sebi postavlja prethodno navedena pitanja, što dolazi do izražaja dok intervjuiše umetnicu, rekla bih aluziju na Marinu Abramović, i dok posmatra devojčicu-umetnicu s kanticama boja, koja od prodaje svojih dela zarađuje milione. Kakva je sudbina umetnosti i koja je njena uloga u sadašnjosti, samo su neka od pitanja koja su zajednička gledaocu i Sorentinovom junaku. Takođe, Đepu surovu istinu govori prvi komšija, ispostaviće se jedan od najtraženijih kriminalaca na svetu: „Ja sam onaj koji čini da zemlja funkcioniše dok ti glumiš umetnika.”

Najbolji ljudi u Rimu su turisti

Česte Đepove šetnje neosetno me upoznaju sa italijanskom prestonicom. Brižljivo pratim njegova jutarnja i noćna lutanja, saživljavajući se sa pulsom Večnog grada u zavisnosti od doba dana i noći. Zahvalna sam mu jer imam priliku da sagledam stvari iz drugačije perspektive, upoznajem trgove, ulice, reke, zamenitosti koje vape da budu otkrivene i da ih neko nakon više vekova istinski pogleda i uživa u njima. Portret Đepa Gambadele uokviruju kostimi koje odeva, te ga kvalifikujem kao istinskog reprezenta sofisticiranosti italijanske mode i priznajem da nisam imala uglađenijeg turističkog vodiča od njega. Podjednako je elegantan i kada ide u restoran rezervisan za otmeni svet čiji je deo, ali i kada ide u striptiz klub da vidi starog prijatelja, čija kćerka Ramona dosledno istrajava u tome da izvodi sofisticiran striptiz, premda svet odavno nije prefinjen. U Rimu je čak i sahrana društveni događaj par excellance, postoji detaljno uputstvo

kako se tamo pojaviti, kao na pozornici, koje isprazne fraze utehe izgovoriti ožalošćenoj porodici i kako se obući za tu sumornu priliku.

Nadasve, sa krovne terase Đepovog stana, pruža se velelepna panorama na Koloseum i na čitav Rim. Upravo na tom mestu protagonista organizuje sedeljke, proslave, kako bi prekratio vreme. Naravno, u prikazu italijanske buržoazije uočava se paralela između Velike lepote i Felinijevog Slatkog života (La dolce vita) jer oba filmska ostvarenja osvetljavaju obesmišljenost i ispraznost života najvišeg društvenog sloja, uz neizbežnu kritičku oštricu sa primesama ironije i cinizma. Ipak, izdvojila bih još jednu podudarnost između Felinijevih i Sorentinovih junaka: karikaturalnu notu u fizičkom izgledu, s obzirom na to da animalno i karikaturalno proizvode groteskno. Demistifikujući život svoje prijateljice Stefane satkan od velikih i malih laži, protagonista udara šamar otrežnjenja licemernoj buržoaziji, ali i sebi, pokušavajući da oživi duhovni aspekt svog bića. Podjednako je ciničan dok kritikuje ispraznost, besciljnost i apsurd njihovih zabava: „Vozići na našim zabavama su najbolji u Rimu jer ne vode nigde.”

Može li nostalgija izlečiti emotivni hendikep?

„Jedna od važnijih stvari koje sam otkrio par dana posle 65. rođendana je da ne smem potrošiti više ni dan radeći stvari koje ne želim raditi.” Radikalna odluka, ali treba odlučiti kome i čemu posvetiti vreme. Osim starenja i svesti o prolaznosti, ključan stožer za Đepovu introspekciju biće vest o smrti jedine žene koju je voleo, Elize di Santi. Dakako, tragična spoznaja da nje više nema dodatno će osvetliti usamljenost i emotivnu prazninu glavnog junaka. Evocirajući uspomene na jedno davno leto provedeno sa Elizom, Đep postaje svestan svoje usamljenosti. Posle te velike ljubavi njegov odnos sa ženama sveo se na telesna i čulna uživanja, bez emotivne povezanosti. Kada provede noć sa bogatašicom Orijetom, Đep shvata da mu u njegovim godinama fizička lepota više nije dovoljna, potrebno mu je nešto više. Iako je gubitak prve ljubavi prouzrokovao emotivni hendikep i duhovnu zakržljalost, junak pokušava rane da zaleči sećanjem na lepe uspomene, jedino što mu je preostalo nakon ljubavnog kraha. Možda postaje malo i nostalgičan, ali u tome ni njegov prijatelj Romano ne vidi ništa loše:„Šta ne valja sa osećanjem nostalgije? To je jedino odvraćanje pažnje za one koji nemaju veru u budućnost.” Ljubav mu je nedostajala, zaboravio je kako je to voleti nekoga, zato sa Ramonom uspostavlja blizak odnos, nimalo nalik na one površne avanture o čemu svedoče njihove replike:

Đep: Bilo je lepo ne voditi ljubav.

Ramona: Bilo je lepo voleti jedno drugo.

Oživljavajući emocije, Đepa opsedaju pitanja vere i smisla. Ali koga pitati za savet kada kardinal Beluči, predstavnik klera, posećuje njihove žurke? Osoba koja treba da bude najbliže veri, najudaljenija je od iste, stoga junak shvata da od kardinala ne može dobiti adekvatan savet ili razrešenje nedoumice. Kao i pojava kardinala na zabavama, začudna je pojava opatice kod poznatog plastičnog hirurga. Buržoazija, negujući kult spoljašnjosti, preteruje u estetskim zahvatima i njihova lica postaju groteskne maske napunjene botoksom, karikature bez emocija. Šta će tu jedna opatica? Ona želi da joj botoks ubrizgaju u dlanove kako bi rešila problem hiperhidroze, tj. neželjenog znoja na dlanovima, jer joj smeta u toku molitve! Tim objašnjenjem opatica kao da je stavila ogledalo ispred ljudi u čekaonici, pa oni posramljeni postaju svesni sopstvene duhovne unakaženosti. Pravi reprezent vere mogla bi biti sestra Marija, opatica koju još nazivaju i Sveticom. Ona želi da upozna Đepa jer je čitala njegovu knjigu, a u Rim je došla kako bi se uspela Svetim stepenicama. Istovremeno, Svetica je sačuvala neiskvarenost jednog deteta i skromnost. Scena kada zaspi na podu Đepove sobe kao da je kadrirana na osnovu baroknog odnosa svetlosti i senke: u sobi je tama, a jedini element svetlosti su Đepove bele pantalone i njena plava odora. Zaista, Velika lepota kompozicijom svojih kadrova i brižljivim odabirom boja umnogome podseća na slikarska platna.

Nadasve, ovo je film atmosfere i ne treba očekivati klasičnu radnju, a u tome je njegova lepota. Ovu bioskopsku projekciju ubrajam u one susrete sa umetnošću koji proizvode katarzu i menjaju život ili barem način našeg doživljaja života. Posle trećeg gledanja prestala sam da brojim koliko sam puta ovo remek-delo italijanske kinematografije pogledala. U iritantno dugim karantinskim danima podsećam se Đepove konstatcije da je pre smrti bio život. Posmatrajući se u ogledalu sa maskom na licu pitam se da li sam u izolaciji postala poput Đepa kome su jutra nepoznanica. Svaki dan je ista noć, od osobe koja je volela da ustaje rano ujutru i da carpe diem, sada mi noću misli opseda memento mori. Ipak, ponovnim gledanjem uspevam da poput Đepa vidim more na plafonu i čujem zvuke talasa. Uostalom, to je stvar perspektive i trik artističkog pogleda na svet. Srećom, Velika lepota i Ljubav u Toskani uvek će mi biti dragoceniji od bilo kakve putne isprave. Ponekad je sasvim dovoljno zatvoriti oči i otputovati na željenu destinaciju, jer Italija je ljubav, a ljubav se kao vazduh oko sveta uvija.

Mademoiselle Dada

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Begin typing your search term above and press enter to search. Press ESC to cancel.

Back To Top