Hirošimo, ljubavi moja: u traganju za ukusom nemogućne ljubavi

Bojažljivo pretražujem sadržaj na policama. Nalazim onu sa signaturom 821.133.1-2, koja je oznaka za francusku dramu. Grozničavo tražim dela pod slovom D, strepeći da neću naći knjigu za kojom tragam. Znam da u ovoj biblioteci postoji samo jedan primerak. Šta ako je zagubljena ili ako je na čitanju, a pretraživač mi pokazuje kako je knjiga na predviđenom mestu? Biće bolje da ne razmišljam o tome, već samo da nastavim potragu. Vadim knjigu po knjigu, te ih vraćam na njihova mesta, ne remeteći striktna bibliotečka pravila o čuvanju knjižne građe. Napokon, pronalazim je. Korice knjige su u nesaglasju sa sadržajem požutelih stranica. Nikako nisam zamišljala da knjiga o Hirošimi ima svetloroze korice išarane oker tačkicama i zagasito ljubičast naslov. Neukusno, neumesno i deestetizovano. Iz ove knjige nevelikog obima ispada jedna prastara kartica o pozajmici, iz vremena dok nije postojao COBISS, a ni sistem elektronskog zaduživanja knjiga. Osim podataka o signaturi, inventarnom broju, te podataka o piscu i delu, bacam letimičan pogled na datume pozajmice. Poslednja pozajmica datira na jul 2001. godine. Da li je moguće da neko skoro dvadeset godina nije otvorio požutele i prašnjave stranice ove knjige? Možda je moja radoznalost neumesna, ali ipak pitam ljubaznu bibliotekarku imaju li u COBISSu podatke kada je određeno izdanje poslednji put pozajmljeno. Reče mi da u COBISSu, barem za sada, ne postoji ta opcija. Zahvaljujem se na dobijenoj informaciji, zadužujem knjigu, nestrpljivo očekujući prvi slobodan trenutak da se posvetim rečima sakrivenim između korica i da podrobnije upoznam kako je nastao scenario za jedan od najgledanijih posleratnih filmova. Posle magije pokretne slike, bilo je nužno posvetiti se rečima.

No, kako je sve počelo? Pročitavši knjigu Moderato cantabile, Alan Rene shvata da je Margerit Diras jedini pisac koji može napisati scenario ljubavne priče u Hirošimi na koju je bačena atomska bomba, a da to ne bude banalno. Bilo je pokušaja da scenario napišu Franzoaz Sagan i Simon de Bovoar, ali su oni bili neuspešni i nezadvoljavajući. Margerit Diras je prihvatila rad na scenariju uz jedan uslov: glumica mora biti Francuskinja, a glumac Japanac. Izabravši za glavne uloge Emanuel Rivu i Eiđi Okadu, reditelj je ispunio uslov Dirasove. Ubrzo je Rene zasipa dokumentima o Hirošimi. Premda ih pažljivo proučava, shvata da je tu prošlost nemoguće oživeti, pa je Hirošimo, ljubavi moja film o ljubavi Francuskinje i Japanca, o silovitoj strasti ovo dvoje ljudi, koja bi ličila na već ispisane priče da se njihova ljubav ne dešava u Hirošimi, mestu gde je najteže zamisliti ljubav, a ne razmišljati o smrti. Hirošima, u slučaju ovih ljubavnika,

mesto je susreta i stapanja Erosa i Tanatosa, gde se prepliću lična i kolektivna tragedija. Dirasova junacima ne dodeljuje lična imena, znamo da je ona Francuskinja, a on Japanac, a u tekstu su označeni kao ON i ONA. Budući da protagoniste označava ličnim zamenicama, a ne vlastitim imenicama, stiče se utisak da to može biti bilo ko, bilo koja Francuskinja i bilo koji Japanac.

Film je premijarno prikazan u Kanu 1959. godine, izvan zvanične konkurencije, zato što su se Amerikanci suprotstavili prikazivanju, ali to nije sprečilo da film bude pozitivno ocenjen od strane kritike i da ga za nepuna dva meseca vidi oko 300.000 gledalaca. Dirasova je za scenario tražila milion starih franaka. Posle filma objavljena je i knjiga uz sinopsis, predgovor, scenario i dodatne beleške.1 U replikama je primetan poetski izraz, unutrašnje monologe i dijaloge protagonista čitalac/gledalac bi mogli poistovetiti sa pesmama u prozi. Upravo taj lirski senzibilitet scenarija dodaje notu artizma kinematografskom ostvarenju, stoga se o ovom filmu može govoriti kao o poeziji pokretnih slika.

U sekvenci ekspozicije, u srednje krupnom planu, vidimo dva isprepletana tela, na kojima se presijava najverovatnije pepeo. Potom, izdvajaju se dva oznojena tela u ljubavnom zagrljaju i njegov pomalo optužujući glas iz offa i njen odgovor:

ON: Ti nisi ništa videla u Hirošimi. Ništa.

ONA: Videla sam sve. Sve.2

Iako je bila u bolnici, muzeju, na svim mestima koji su spomenici jednog nezamislivog stradanja, ON smatra da ONA suštinski nije videla ništa. Svi izloženi predmeti i dokumenti verodostojno svedoče i podsećaju na pretrpljeni užas, ali su posledice u tolikoj meri nesagledive da sva istorijska građa samo nepotpuno nagoveštava agoniju koja je nakon bacanja atomske bombe usledila. Zato i autorka scenarija u didaskaliji beleži sledeće: „Ova intimna priča uvek će odneti prevagu nad neizbežno uverljivom pričom o Hirošimi.”3 Mnoga tela su izgorela u Hirošimi tokom bombardovanja, a njihova sagorevaju od strasti i koža upija, pamti svaki dodir, svaki poljubac, zagrljaj i erotsku ekstazu, te svaka pora skriva istoriju senzualnosti.

1Margerit Diras: Hirošimo, ljubavi moja, Prosveta, Beograd, 1994, str. 112 i 114 2 Isto, str. 18
3 Isto, str. 44

Japanac je arhitekta, ima oko četrdeset godina, dok je tridesetdvogodišnja Francuskinja glumica. U Hirošimu je došla kako bi snimila film o miru. Glumi bolničarku, večiti erotski ideal u svakom ratu, treba da snimi još jednu sekvencu i da se vrati u Pariz. Ona je strankinja u zemlji na drugom kontinentu gde njen fizički izgled deluje egzotično, pa su u liku francuske glumice objedinjeni erotski i egzotični ideal. Oboje su u srećnim brakovima, govore da vole svoje supružnike i decu, ali im se dešava slučajna ljubav. Do njenog odlaska ostalo je šesnaest sati, ubrzo će biti razdvojeni i jedino im preostaje ubijanje vremena.

Junakinja iskustvo u Hirošimi po sličnosti povezuje sa iskustvom iz svoje mladosti, odatle i utisak da se seća Japanca, da proživljava nešto što je odavno deo njenog iskustva i sećanja:

ONA: …Srećem te. Sećam te se. Ko si ti? Ubijaš me. Činiš mi dobro. Kako bih sumnjala da je ovaj grad stvaran po meri ljubavi? Kako bih sumnjala da si ti stvoren po meri mog tela? Sviđaš mi se. Kakav događaj. Sviđaš mi se. Kakva sporost odjednom. Kakva blagost. Ne mogu da znam. Ubijaš me. Činiš mi dobro. Ubijaš me. Činiš mi dobro. Imam vremena. Molim te. Prožderi me. Izobliči me do ružnoće. Zašto ne ti? Zašto ne ti u ovom gradu i u ovoj noći sličnoj drugim u tolikoj meri da se mogu zameniti. Molim te…4

Parcelisanim rečenicama ritam teksta i govora su organizovani na neobičan način, što doprinosi dinamičnosti kazivanja. Isprekidanost teksta ekvivalentna je evociranju uspomena koje glavna junakinja priziva u sećanje, čime povezuje prošlo i sadašnje iskustvo, dok gotovo refrenska ponavljanja izrečenom daju lirski ton, bojeći ga emocionalnošću i subjektivnošću. Margerit Diras svoju junakinju oblikuje kao ženu do te mere zaljubljenu u samu ljubav da je poželjno da je ljubav izobliči i satre: ljubav treba doživeti, ali smrt iste ne treba nadživeti. Njeno poimanje ljubavi i smrti, Erosa i Tanatosa, možemo povezati sa promišljanjima Mihaila Epštejna o koketiranju ljubavi i smrti: „U ljubavi često nastaje želja, makar i munjevita, da se umre udvoje ‒ upravo zato što se udvoje ne može umreti. Ljubav ima smelosti da flertuje sa smrću, zato što se ne plaši da će izgubiti u igri sa njom.”5

Tu es comme mille femmes ensemble. Fascinirano izjavljuje da je ona kao hiljadu žena zajedno, ali njoj se to ne dopada, misleći da takav utisak proističe usled toga što je ne poznaje dovoljno

4 Isto, str. 27 i 28
5 Mihail Epštejn: Filozofija tela, Geopoetika, Beograd, 2009, str. 144

dobro. Istovremeno, ona kao da želi da isključi i najmanju mogućnost da on zaista misli i oseća to što je izgovorio. Međutim, kompleksnost njene ličnosti, njene misli, iskustva, emocije dodaju ovom liku dozu intrigantnosti, tako da on sasvim opravdano, donekele i očekivano, bude impresioniran time što je ona kao hiljadu žena zajedno. U čemu se skriva magnetska privlačnost intrigantne neznanke? U načinu na koji se dosađivala. Njena dosada jeste „…bezimena dosada, kod koje nema ničeg određenog što nam dosađuje”6, ali je bila dovoljna da zaintrigira japanskog arhitektu: „Dosađivala si se na način koji kod muškarca izaziva želju da upoznaju ženu.”7

Slučajna ljubav sa francuskom glumicom u Japancu pobuđuje intenzivnu želju da voli, on misli da je voli, dok ona pokušava da se distancira, skrećući sa teme na razgovor o vremenu: „Kažu da će pred noć biti oluja.”8 Dakako, uočava se paralelizam između vremenske nepogode prognozirane za tu noć i načina na koji se junaci nose sa preživljavanjem oluje emocija. Može li se o ljubavi govoriti kao o vremenskoj nepogodi? Ukoliko je silovita, destruktivna, nemoguća, može. Nije li razorna puput atomske bombe? Junaci Margerit Diras prepuštaju se tamnom vilajetu emocija. Ko voli, kajaće se. Ko ne voli, kajaće se još više.

Indikativno, posle scene u kafeu uslediće retrospektivna sekvenca, tj. evokacija na jednu nemoguću ljubav u Neveru, nakon čega će Japanac spoznati dimenzije ljubavnog iskustva koje je oblikovalo Francuskinju u ono što jeste sa njim u Hirošimi: „…ti si morala početi da bivaš ono što si još uvek danas.”9 Tokom pripovedanja o tragičnoj ljubavnoj priči, Japancu se obraća kao da je on Nemac, odnosno u drugom licu, premda se i on saoseća i poistovećuje sa tim događajem, stoga progovara kao da je on taj Nemac, njena prva ljubav, u prvom licu:

ONA: U početku, ne, ne vičem. Zovem te tiho.

ON: Ali ja sam mrtav.10

U očima njenih sugrađana ona je grešna zbog ljubavi sa neprijateljem svoje zemlje i mora biti kažnjena odsecanjem kose, simbola njene lepote i snage. Bila je luda od te intenzivne ljubavi toliko da ga je želela čak i mrtvog. Luda od ljubavi za ubijenim Nemcem. L’amour fou.

6 Laš Fr. H. Svensen: Filozofija dosade, Geopoetika, Beograd, 2004, str. 43 7 Margerit Diras: Hirošimo, ljubavi moja, Prosveta, Beograd, 1994, str.35
8 Isto, str. 47
9 Isto, str. 55

10 Isto, str. 60

ONA: Mislim na tebe. Ali više to ne govorim. (Skoro zlobno) ON: Luda.

ONA: Luda sam od ljubavi za tobom. (Pauza.) Moja kosa ponovo raste. Osećam je, svakog jutra, u svojoj ruci. Svejedno mi je. Ali ipak, moja kosa raste…11

Naravno, kosa se regeneriše i u momentu kada je njena kosa dostigla dužinu koju je imala pre šišanja, ona se umirila. Tada se seli iz Nevera u Pariz, potom Amerikanci bombarduju Hirošimu. Kosa je obnovljena, a kose žena u Hirošimi opadaju usled radijacije. Najveći užas i poraz nije odsecanje kose, to što su je držali zatočenu u podrumu kao neuračunljivu životinju, već to što postepeno zaboravlja svoju ljubav. Nemca se sve slabije seća, ostaje samo sećanje na njegovo ime. Zaborav izaziva grozu i drhtanje. Kosa se može regenerisati, ali sećanje ne jer je uvek neprecizno, čak i da se iznova evocira, ono je u domenu prošlosti. I nikad nije u potpunosti tačno kao ono što je doživljeno. L’amour fou. Ukoliko postoji isključivo kao sećanje, onda ta ljubav i nije ljubav nego zaborav:

ON: Kroz nekoliko godina, kad te budem zaboravio i kad se druge priče poput ove budu dogodile, opet iz navike, sećaću se tebe kao samog zaborava ljubavi. Misliću na ovaj događaj kao na užas od zaborava. Već znam to.12

Postoje li adekvatne reči koje bi mogle izraziti prošlu ljubav i zaborav iste? Nepotpuna i fragmentarna sećanja nemoguće je verbalno oblikovati u kompaktnu celinu: kao takva, ona jedino mogu da postanu pesma. Dakle, isključivo pesma, taj amalgam reči, ritma, melodije i muzike, svojom sugestivnošću može uobličiti nepojmljiv zaborav jedne ljubavi, te ovaj umetnički produkt postaje spomenik slučajne i silovite strasti. Na filmskom platnu sugestivnost je postignuta muzikom Đovanija Fiskoa i, uz vizuelno i verbalno, modeluje filmsku naraciju.

ONA: Ispričala sam našu priču. Prevarila sam te večeras sa neznancem. Ispričala sam našu priču. Vidiš, ona je mogla da se ispriča. Četrnaest godina nisam mogla da pronađem… ukus nemogućne ljubavi. Od Nevera. Gledaj kako te zaboravljam… Gledaj kako sam te zaboravila. Gledaj me.13

11 Isto, str. 63 12 Isto, str. 69 13 Isto, str. 72

Ukus nemogućne ljubavi pronađen je u Hirošimi i ima efekat već viđenog, proživljenog pre četrnaest godina u Neveru. Oboje su svesni neminovnosti rastanka, njen ostanak u Hirošimi nemogućniji je od povratka u Pariz. Uostalom, ona je uverena da će doći vreme kada će jedno drugo izbrisati iz sećanja:

ONA: Srećem te. Sećam te se. Ovaj grad je stvoren po meri ljubavi. Ti si stvoren po meri mog tela. Ko si ti? Ubijaš me. Bila sam gladna. Glad za nevernošću, preljubom, lažima i umiranjem. Oduvek. Nisam slutila da ćeš se jednog dana pojaviti. Očekivala sam te s bezgraničnim strpljenjem, mirno. Proždri me. Napravi me prema tvojoj slici da niko drugi, posle tebe, uopšte više ne shvati zašto je postojala tolika želja. Ostaćemo sami, ljubavi moja. Noć neće prestati. Dan neće svanuti više ni za koga. Nikad. Nikad više. Konačno. Ubijaš me. Činiš mi dobro. Oplakivaćemo umrli dan savesno i dobrom voljom. Ništa drugo više nećemo raditi, samo ćemo oplakivati umrli dan. Vreme će prolaziti. Samo vreme. I vreme će doći. Doći će vreme u kome više nećemo znati da imenujemo ono što će nas sjediniti. Ime će se malo-pomalo izbrisati iz našeg sećanja. Zatim će sasvim iščeznuti.14

Zapravo, kako se vreme njenog odlaska približava, junaci se sve više distanciraju, a samim tim i dijalozi su ređi. To udaljavanje i nedodirivanje anticipira njihovu buduću prostornu i vremensku razdvojenost. Umesto reči nastupa tišina i razmena pogleda protagonista. Ćutanje i pogledi. Rečita tišina i pogledi elokventniji od svih reči. Iako će, neminovno, njihov odnos i ljubav preći u sećanje, a zatim postati deo zaborava, ipak postoji jedan način da se ljubav očuva: tsing. Prema tradicionalnom dalekoistočnom učenju, tsing „jeste specifikacija radikalne vitalne energije, tsri, i ona raste srazmerno stepenu seksualnosti muškarca i žene, stepenu prisutnosti yina i yanga u jednom i u drugom kao pojedincima”15, pa se „ljubavna groznica zasniva na perturbaciji i nekoj vrsti infekcije krvi izazvane samim stanjem takozvane »urokljivosti«, jer se, zapravo, ostvaruje okom i pogledom. Ovo je, ako se shvati ne na materijalnoj ravni već onoj »finotvarnoj«, više nego tačno. Fluidno stanje, snaga tsing iz kineskog učenja, prvo se pali preko pogleda, a zatim prožima krv. Od tog trenutka, zaljubljeni na neki način nosi u sopstvenoj krvi ljubljenu ženu, i

14 Isto, str. 75 i 76
15 Julijus Evola: Metafizika seksa I, Dom kulture, Čačak, 1990, str. 34

suprotno, bez obzira na udaljenost koja eventualno može da ih razdvaja.”16 Sa prethodno navedenim u sprezi je i finalna sekvenca:

ON: Bilo je nemoguće ne doći.
ONA: Zaboraviću te! Već te zaboravljam. Gledaj kako te zaboravljam! Gledaj me! ONA: Hi-ro-ši-ma. Hi-ro-ši-ma. To je tvoje ime.
Gledaju se ne videći se. Zauvek.
ON: To je moje ime. Da. Tvoje ime je Never. Ne-ver u Fran-cus-koj.17

Naravno, upravo intoksikacija pogledom omogućiće im da se zauvek gledaju, a da se više nikad ne vide, a Hirošima i Never prestaju biti toponoimi, budući da ih junaci percipiraju kao vlastita imena, neraskidivo povezana za ljubav koju preživljavaju.

Treba da vratim knjigu u biblioteku. Dok stavljam u torbu svu literaturu koju vraćam, sasvim iznenada, setih se jedne rečenice Čarlsa Bukovskog, davno pročitane, ali tek sad u potpunosti shvaćene: „I remember awakening one morning and finding everything smeared with the color of forgotten love.” Boja zaboravljene ljubavi. Hiroshima mon amour. Samo da ta boja zaboravljene ljubavi nema svetloroze korice sa oker tačkicama i zagasito ljubičast naslov. Mislim da bi se stari lisac Bukovski složio sa mnom. Boja zaboravljene ljubavi treba da izgleda drugačije. Možda crno-bela poput filma? Prilazim polici na kojoj treba da ostavim knjigu. Još jednom je pažljivo zagledam. Požutele stranice podsećaju na iskrzane strane jedne stare gramatike iz starosolovenskog. Sad mi postaje jasno. Sećam se. Strast na staroslovenskom znači patnja. Hiroshima mon amour. Smeštam knjigu na policu, nadajući se da neće čekati još dve decenije da čitaoca iz budućnosti uveri kako emocije mogu biti razornije od atomske bombe. Naposletku, homo sensualis uprkos svemu.

Literatura

Diras, Margerit. Hirošimo, ljubavi moja. Beograd: Prosveta, 1994.

16 Isto, str. 35 i 36
17 Margerit Diras: Hirošimo, ljubavi moja, Prosveta, Beograd, 1994, str.81 i 82

Evola, Julijus. Metafizika seksa I. Čačak: Dom kulture, 1990. Epštejn, Mihail. Filozofija tela. Beograd: Geopoetika, 2009. Svensen, Laš Fr. H. Filozofija dosade. Beograd: Geopoetika, 2004.

Mademoiselle Dada

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Begin typing your search term above and press enter to search. Press ESC to cancel.

Back To Top