Fammes fatales film noara kroz prizmu estetskog nasleđa romantizma

Sa nebesa ili iz pakla, šta mari, Lepoto! Grdobo grozna i prokleta Ako mi tvoj pogled, osmeh i sve čari Šire vrata dosad nepoznatog Sveta! Bog ili Satana? Anđeo, Sirena, Šta mari, činiš li ‒ o mirise, sjaju, Svilooka vilo, kraljice ljubljena! Svet manje odvratnim dok nam dani traju! Himna lepoti, Šarl Bodler

U potrazi za velikom lepotom

Šta je to lepota? Šta lepo čini lepim? Kako su se razvijale različite teorije i koncepti lepote? Naravno, ovo su samo neka od pitanja o kojima su ispisane hiljade stranica u pokušaju da se daju tačni i zadovoljavajući odgovori. Uostalom, poznavanje različitih estetskih shvatanja u istoriji umetnosti, biće od koristi za proučavanje lepote prikazane na filmskom platnu, stoga što estetika filma umnogome duguje književnosti i slikarstvu.

Danas, kada je gotovo sve dozvoljeno u estetskom smislu, pa je prosto postalo nemoguće da nas nešto iznenadi i sablazni, nužno je zastati i vratiti se na početke, na neka prva proučavanja o tome šta je lepota, zapravo, predstavljala kroz različite periode razvoja ljudskog društva. Štaviše, još u antičkoj Grčkoj i starom Rimu postojala je težnja da se lepo objasni i definiše, tj. da se precizira šta je to što lepo čini lepim.

Estetski ideali su se smenjivali vekovima, počevši od antičkih ideala lepote, potom lepote u srednjem veku, renesanse, baroka, klasicizma, romantizma, pa sve do modernog doba. Dok su u pojedinim vremenskim periodima i stilskim formacijama primat imali skladnost, harmonija i proporcija, u drugim ephoma akcenat je bio na estetici ružnog, provokativnoj lepoti u avangardi, pa sve do tzv. potrošačke lepote koju plasiraju mediji. Svakako, u okviru jednog pravca javljale su se i suprotnosti, kako i Umberto Eko zapaža da generalno gledano, svaki vek pokazuje zajedničke odlike ili najviše jednu osnovnu kontradikciju. Pri tom, ne treba zaboraviti da su

različiti koncepti lepote bili suprotstavljeni ne samo između različitih epoha, već i u okviru jedne kulture.1

Razvojem i smenom estetskih teorija uporedo su se menjali i ideali o ženskoj lepoti. U doba renesanse primat je dat platonističkom shvatanju lepote, pa su petrarkisti opevali lice idealne drage, njenu kosu, oči, usne i može se reći da je očigledna težnja da se draga predstavi kao anđeoski ideal, stoga je za umetnost renesanse izuzetno bitna svetlosna simbolika. Sa druge strane, u baroku je doživljaj žene posve drugačiji: akcenat nije više samo na deskripciji lica kao u renesansi, već na putenosti i telesnosti, pa se po prvi put piše o crnoj ženi, neobičnoj i egzotičnoj lepotici. Ipak, jedan od krucijalnih momenata u istoriji lepote je pojava estetike ružnog. Ružno, podjednako kao i lepo, može biti polazište umetničkog stvaralaštva. Ružnoća se više ne percipira kao estetska kategorija oprečna lepoti, već je samo njena druga strana.

Estetsko nasleđe romantizma: kult lepote Meduze i la belle dame sans merci

Relativnost lepote, taj spoj lepog i ružnog, grotesknog, melanholičnog, najefektivnije su predočeni u romantičarskom poimanju lepote. Tek pojavom romantizma, suprotnosti se sintetišu u jednu kompaktnu celinu, te Eko baš u tom specifičnom objedinjavaju suprotnosti vidi suštinsku novinu: „Lepota prestaje da bude forma, a lepo postaje neuobličeno, nesređeno.”2 Usled prožimanja ovih suprotnosti i nemogućnosti da se lepota precizno odredi, koristi se francuski izraz je ne sais quoi kako bi se opisala neodrediva lepota, baš ona lepota koju je nemoguće rečima izraziti. Svakako, ovaj izraz više objašnjava efekat koji lepota pobuđuje u oku posmatrača. Više nije cilj da se lepota samo opiše i definiše, već postaje nešto u čemu treba uživati, nešto što treba iskusiti. Samim tim, lepota prestaje da bude stroga kanonska forma, a lepim se smatra ono što je do kraja neuobličeno, nedefinisano.

Zaljubljeni romantičarski junaci se prepuštaju strastima, postajući stradalnici ljubavi i lepote, pa u skladu sa tim Eko beleži sledeće: „Ljubavna lepota je tragična, pred njom je junak goloruk i nezaštićen.”3 Za razliku od petrarkističke idealne drage, romantičarska dama je neretko femme

1 Umberto Eko: Istorija lepote, Plato, Beograd, 2004, str. 14 2 Isto, str. 303
3 Isto, str. 306

fatale. S tim u vezi, Mario Prac primećuje kako: „Fatalnih žena bilo je u mitu i u književnosti uvek, jer mit i književnost samo na fantastičan način odražavaju aspekte stvarnog života, a stvarni život je uvek pružao više ili manje savršene primere prepotentne i okrutne ženstvenosti.”4 Setimo se samo Lilit, Harpije, Meduze, Sirene, Scile, Sfinge, Judite, Salome… Fatalna žena evropskog romantizma nije sposobna da voli bilo koga, lišena je osetljivosti, a svako ko ispoljava emocije prema njoj, nesvesno se opredeljuje za sopstvenu smrt i propast. Ovakva lepota je izrazito destruktivna, pa čak poprima i demonske karakteristike, budući da je poreklo kobne žene uglavnom egzotično.

Meduza, najlepša i jedina smrtna od tri sestre Gorgone, žrtva Posejdonovog silovanja, koju je boginja Atina pretvorila u čudovište koje svojim pogledom posmatrača pretvara u kamen, predstavlja najstariju formu Persefonine sudbine: „Mi kroz lik Persefone, veličanstvene kraljice Podzemlja, naziremo Gorgonu [….] grdoba koja zauzima mesto nezamislivoj lepoti, noćna strana nečeg čija dnevna strana jeste nešto najpoželjnije.”5 Ipak, u mitu o Meduzi fokus je najčešće na odsecanju njene glave. Polubog Persej je, koristeći štit kao ogledalo kako bi izbegao smrtonosni pogled koji bi ga skamenio, uspeo da odseče Meduzinu glavu i da oslobodi krilatog konja Pegaza. U skladu sa prethodno napisanim, može se izvesti zaključak da je Meduza bila žrtva dvostrukog nasilja, te da nije ona rođena kao monstrum, ona čudovišne epitete zadobija nakon pretrpljenog nasilja. Zapravo, ona je iz muške vizure percipirana kao čudovište. Femme fatale svoju preteču ima u lepoti Meduze, čiju zastrašujuću lepotu je opevao engleski romantičarski pesnik Persi Biš Šeli, nakon posete firentinskoj galeriji Ufici, kada je opčinjeno posmatrao Karavađovu sliku Meduze, čije je autorstvo, u to vreme, pogrešno bilo pripisano Leonardu da Vinčiju. Istovremeno, božanstveno užasna i lepa, Meduza u posmatrača budi oprečne emocije, premda Šeli beleži: Yet it is less horror than the grace/Which turns the gazer’s spirit into the stone6, te bismo mogli zaključiti kako posmatrač ostaje skamenjen zbog zastrašujuće lepote, a ne usled užasa. S obzirom na to da potencira na lepoti Meduze, a ne na njenom užasu, mogli bismo reći da lirski subjekat akcenat stavlja na Meduzinu lepotu pre pretrpljenog nasilja, pa samim tim, je više predstavlja kao lepu devojku, dok je još imala ljudsko obličje, a ne kao okrutno čudovište odsečene glave sa zmijama umesto kose. Lepota Meduze ošamućuje posmatrača, a magična i

4 Mario Prac: Agonija romantizma, NOLIT, Beograd, 1974, str. 157
5 K. G. Jung i K. Kerenom: Uvod u suštinu mitologije, Fedon, Beograd, 2007, str. 180

6
https://poets.org/poem/medusa-leonardo-da-vinci-florentine-gallery (preuzeto 26.3.2020)

Percy Bysshe Shelley: On the Medusa of Leonardo Da Vinci in the Florentine Gallery,

sugestivna snaga njenog pogleda postaće integralni i zaštitni znak fatalnih žena u književnosti i filmskoj umetnosti.

Ono što je za Šelija predstavljala Meduza, za drugog engleskog romantičara, Džona Kitsa bila je La belle dame sans merci. Motive ljubavi i smrti pesnik smešta u sumoran i hladan pejzaž. Naime, vegetacija odumire, te je smrt prirode samo poetski način da se iskaže paralelizam između duhovnog stanja viteza, slomljenog nakon susreta sa gospom demonske lepote. Gospa bez milosti je nadnaravno lepa, ali okrutna i odsustvom emocija uništava svoje ljubavnike. Kits stvara ženu destruktivne lepote, dok je vitez naspram nje inferioran i gotovo mazohistički spremno dopušta da ga ljubavna bol uništi.

Bilo je neophodno da podrobnije objasnim odrednice je ne sais quoi, lepotu Meduze i la belle dame sans merci, stoga što ću ih koristiti za analizu likova fatalnih dama na pokretnim slikama. Čitalac se može opravdano pitati kakva veza postoji između mitova, književnosti, slikarstva, filma i, naposletku, popularne kulture? Setimo se stiha Kejvove pesme Do you love me: And I kissed away a thousand tears/My lady of a various sorrows… Da li je Kejvova Lady of a various sorrows slučajnost? Nikako! To je samo jedan od uticaja romantičarske Gospe od bola, jedno nasleđe romantizma iznova oživljeno u rokenrolu. U podjednakoj meri, u Where the wild roses grow otkrivamo romantičarski motiv mrtve drage, tim pre što ne postoji ništa tragičnije i potresnije od smrti mlade i lepe devojke, kako objašnjava Edgar Alan Po u Filozofiji kompozicije. Sve je povezano!

Film noar kao tamno ogledalo posleratne Amerike

Početkom XX veka,uz pojavu pokretnih slika, pojavile su se i fatalne žene na filmskom platnu, a u istoriji filmske umetnosti na pijedestal ih je izdigao film noar. No, koji su uzroci nastanka ovog filmskog žanra, mada Dejvid A. Kuk za film noar koristi odrednicu ciklus filmova?7 Naziv film noar osmislili su francuski kritičari 1946. kada su, gledajući američke filmove, prvi put posle 1940, uočili u njima novo raspoloženje, prepuno cinizma, tame i očaja, najpre u pojedinim kriminalističkim filmovima i melodramama. Termin su izveli iz detektivskih romana „Serie Noire”, tada popularnih u Francuskoj.8 Vizuelnu prepoznatljivost film zebnje, kako Kuk još

7 Detaljnije o ovoj terminološkoj destinkciji pogledaj u: Dejvid A. Kuk: Istorija filma II, Clio, Beograd, 2007, str. 51 8 Isto, str. 46

naziva film noar, duguje upotrebi sočiva koje izobličava, što izaziva zakrivljenje krupnih kadrova, potom prigušenom osvetljenju i snimanju noć-za-noć. Ono što objedinjuje i povezuje filmove zebnje jeste osećaj gubitka iluzija.9 Predočava se sumorna atmosfera i slike nasilja posleratnog američkog društva ‒ celo društvo je iskvareno, a film je injekcija realnosti: „Film noir je, pak, pokazao da su sve humane vrednosti ozbiljno na udaru, ako ne i potpuno iskvarene, i rugao se izgledima za promene (možda, kako neki smatraju, zbog toga što je bilo previše strašno i razmišljati o budućem atomskom dobu). Nikada do tada, američki film nije uputio tako ekstremne optužbe na račun američkog ili bilo kog društva, niti će sve do kraja šezdesetih, kada će te optužbe ublažiti liberalistički idealizam. Međutim, brzo potom, film noir je držao tamno ogledalo ispred posleratne Amerike i odslikavao moralnu anarhiju u njoj. Ne iznenađuje to što se velikom broju važnih i moćnih Amerikanaca nije svidelo ono što su u njemu videli.”10

Bez sumnje, treba istaći da se uspeh filmova zebnje zasniva i na kvalitetnom scenariju. Često su autori scenarija adaptirali postojeće popularne trilere, čak su i pisci kriminalističkih romana postajali filmski scenaristi. Ne zaboravimo da je jedan od saradnika na scenariju filma The Big Sleep bio Vilijem Fokner, nobelovac, jedan od predstavnika romana toka svesti.

Dok su junaci film noara cinični antiheroji, žene su tipski predstavljane ili kao fammes fatales ili, kontrastno, kao dobre devojke iz susedstva. Moto ovih fatalnih žena mogao bi biti: Seduce and destroy… than seduce again! Destruktivni apetiti ovih opskurnih opčiniteljki dosežu do granica (samo)uništenja. Neretko, ove dame smrtonosne lepote, uništavajući čoveka koji ih obožava, i sebe vode u propast. Emotivnu pustoš i prazninu koje nastaju posle susreta sa srditim lepoticama možda je najpreciznije iskazana u replici Diksa Stila, koga igra Hemfri Bogart, u jednom od meni najdražih noar filmova, u filmu In a lonely place: „Rodio sam se kad me je poljubila i umro kada me je ostavila. Živeo sam nekoliko nedelja dok me je volela.” Tek nakon filmskih rola koje je Lorin Bekol odigrala u vreme vladavine film noara doći će do promene, čak i do dezintegracije tipskog lika fatalne žene. Dakako, junakinje u izvedbi Bekolove, premda lišene okrutnosti, nastavljaju da budu fatalne i da osvajaju svojom lepotom i harizmom, ali i inteligencijom, tako da bi se moglo reći da Bekolova vrsnim i neospornim glumačkim umećem oplemenjuje do tada tipske likove fatalnih žena. Samim tim, fatalne žene nisu isključivo

9 Isto, str. 50 i 51 10 Isto, str. 52

demonizovane lepotice koje su junacima samo prečica do destrukcije, već mu i te kako mogu parirati i, možda najvažnije za decentralizovane junake noar filma, da mu budu oslonac i podrška. Stoga će likovima Lorin Bekol u filmovima Veliki san (The Big Sleep), Imati i nemati (To have and have not), Mračni prolaz (The Dark Passage) i Ostrvo Largo (Key Largo) biti posvećen poseban tekst.

O femmes fatales kao o anđelima uništenja

Započeću likom Filis Ditrihson u izvedbi Barbare Stenvik. Dvostruko osiguranje (Double Indemnity), film koji se često uzima kao prototip noar filma, prikazuje moralnu iskvarenost i izopačenost američkog društva, gde su sve tradicionalne i porodične vrednosti uzdrmane. Inače, ovo ostvarenje je adaptacija romana Džejmsa Kejna. U vreme prvog prikazivanja sablaznio je publiku u tolikoj meri da mu je pretila zabrana prikazivanja, ne zbog priče o hladnokrvno planiranom savršenom zločinu, već zbog toga što nema mesta za ljubav, sažaljenje i kajanje.

Protagonista Volter Nef, agent osiguravajuće kompanije, u poslednjim trenucima života snima audio zapis namenjen kolegi Bartonu Kizu, čime priznaje ubistvo Ditrihsona. Motivi istog bili su požuda i pohlepa: hteo je Ditrihsonovu ženu i novac, a ostao je bez ičega. Istovremeno, glavni junak je i narator i retrospektivno iznosi događaje. Sve je otpočelo tako što u dom Ditrihsonovih donosi polise osiguranja. Indikativna je scena prvog susreta sa zanosnom Filis. Naime, Volter stoji u podnožju stepenica, a Filis se nalazi na vrhu. Snimljena je iz naglašeno donjeg rakursa i upotreba ovog ugla snimanja psihološki je motivisana: postignuto je da ona izgleda superiorno u odnosu na njega. Prilikom prvog susreta ovaj plavokosi anđeo uništenja bio je umotan samo u peškir jer se sunčala. Hipnotisan njenom pojavom, Volter razmišlja isključivo o njenom pogledu, tj. o načinu na koji ga je gledala pauk-ženka spremna da smoždi svog ljubavnika, te je Filis Ditrihson najsmrtonosnije utelovljena Meduza. Uverivši se da je podjednako zanosna i kad je obučena, primećuje i nakit koji nosi na nozi, na kome je ugravirano njeno ime. Ova dama bez milosti u cilju zavođenja koristi još jedno sredstvo ‒ opijajući mirs, pa zbunjeni junak postavlja retoričko pitanje: „Kako sam mogao da znam da ubistvo može da miriše kao parfem?” Filis, demonska lepotica, zavodi Voltera kako bi se savršenim zločinom rešili njenog muža, a novac zadržali za sebe. Protagonista, svestan njenih čari i manipulacije smatra da je ona sjajna sve dok joj ne bi bio muž, ali sa mazohističkom nasladom pristaje da bude izmanipulisan i razmišlja o ubistvu. Čak i u momentu ubistva, lepotica ostaje dosledna vlastitoj okrutnosti: u krupnom kadru

vidimo njeno lice, zamrznut pogled i u uglu oka jednu lažnu suzu. Premda je sve planirano do tančina, uvek postoje neke neočekivane okolnosti, stoga savršeni zločin ne postoji. Nepredviđene okolnosti unose razdor u vezu preljubnika, te glavni junak počinje da sumnja u Filis i njene dalje namere. Izvrsna hohštaplerka izgovara repliku, corpus delicti njene moralne izopačenosti: „Ti si sve isplanirao, ja sam samo želela da bude mrtav.” U međusobnom okršaju, dok pucaju jedno u drugo, priznaje da nikoga nije volela i da joj ništa nije značio do pre minut, kada nije smogla snage da u njega puca po drugi put. Da li je moguće da je lepa gospa bez milosti pokazala svoju nešto nežniju stranu ili ostaje verna lažima i obmanjivanju i u trenutku umiranja? Jedno je, pak, posve izvesno ‒ oboje su u podjenakoj meri lišeni moralnog kompasa ‒ o čemu svedoči njihov poslednji dijalog:

‒ Ne verujem ti više jer si pokvarena.

‒ Oboje smo pokvareni.

‒ Samo si ti malo više.

Iako pokazuju samosvest o sopstvenoj iskvarenosti i izopačenosti, Volter i Filis ostaju dosledno negativni junaci, ne pokazujući kajanje ili samilost.

Slična tematika i motivi prisutni su u noar klasiku Poštar uvek zvoni dvaput (The Postman Always Rings Twice). Kao što je bio slučaj sa Dvostrukim osiguranjem, i za scenario ovog filma je poslužio istoimeni roman Džejmsa Kejna, delo podjednako popularno, šokantno i zabranjivano u vreme prvog objavljivanja 1934. Možda je mlađim generacijama poznatija adaptacija iz 1981. sa Džesikom Lang i Džekom Nikolsonom u glavnim ulogama, ali ovde će biti reči o noar klasiku sa Lanom Tarner i Džonom Garfildom iz 1946.

Glavni junak Frenk, propalica i lutalica, bez velikih ambicija beznadežno tumara od grada do grada. Preokret u njegovom životu nastaje kada se odluči da određeno vreme radi kod Nika. Pogrešna i fatalana odluka, s obzirom na to da upoznaje svoju propast, Nikovu suprugu, Koru. Ona je zanosna mlada žena udata za dosta starijeg muškarca, nesrećna i frustrirana u lošem braku. Ako je tako, zašto se onda ne razvede? Odgovor je i više nego jednostavan ‒ zbog novca. Scena upoznavanja Frenka i Kore otpočinje time što njoj ispada, kako će se u nastavku filma pokazati, simptomatičan i lajtmotivski detalj: karmin. Dakle, kozmetika je u funkciji estetike i

fatalnosti. Posle karmina, prvo što gledalac, kao i Frenk, vidi su vitke ženske noge u krupnom kadru. Kamera prikazuje telo Lane Tarner odozdo na gore: od belih cipela sa visokom potpeticom, potom nogu, struka, grudi i lica. Tek nakon toga vidimo Koru u celosti. Nosila je visoko strukiran beli šorts, što vizuelno dodatno izdužuje njene inače vitke noge. Frenk se, hipnotisan njenom dražesnom pojavom, istog momenta zaljubljuje. Ljubav na prvi i poslednji pogled. On izgara, pati, gubi apetit neprestano misleći o njoj, a ona se ispočetka postavlja hladno i nezainteresovano. Doista, ovaj jedinstveni primerak žene kobne lepote izjavljuje: „Ne smatram sebe lepoticom, ali od svoje četrnaeste godine nisam srela muškarca koji je drugačije tvrdio.” To je samo još jedna dodatna potvrda toga da je lepota u očima posmatrača. Ubrzo, Kora postaje opsesivan, mračan predmet Frenkove žudnje. Zajedničko planiranje savršenog zločina, a potom i neočekivani obrti, biće uzrok tahikardije do poslednjeg minuta filma. Više od supružničke nevernosti i podlosti zapanjuju ucene i korumpiranost advokata, javnih tužioca, jednom rečju čitavog američkog pravosudnog sistema. U trenucima kada sazna za Frenkovu prolaznu avantru sa drugom ženom, Kora postaje osvetoljubiva, iako je i ona sa drugim čovekom. Uništiće ga, čak ako je uslov i njeno lično samouništenje. Naprosto, ona želi da zauvek ima neku vrstu ljubavnog monopola nad Frenkom. Lajtmotiv karmina bitan je za sam završetak filma. Dok Frenk vozi kola, Kora nanosi karmin. Umesto da prati put, protagonista gleda u njene senzualne usne i zbog toga doživljavaju saobraćajnu nesreću. Baš kao i u momentu kad ju je upoznao, Kori ruž za usne ispada iz ruke: ova srdita dama ošamućujuće lepote bila je bolno lepa i u trenutku svoje smrti.

Iz prošlosti (Out of the past), još jedan dragulj noar filma, zasniva se na radnji romana Build My Gallows High Denijela Mejnvoringa, koji je i autor scenarija. Radnja prati bivšeg privatnog detektiva Džefa Markama, u izvedbi Roberta Mičama, koji promenom identiteta i mesta boravka pokušava da pobegne od svoje mračne prošlosti, ali od prošlosti se ne može pobeći i ponovo biva uvučen u prljave poslove. Zahvaljujući flešbekovima, spoznajemo burnu i problematičnu prošlost protagoniste. Čak ni En, pravi primer dobre devojke iz susedstva, ne može da izbriše emotivnu pustoš koja je ostala posle fatalne Keti Mofet, koju tumači Džejn Grir. U stvari, Markama je angažovao Sterling da pronađe Keti. Ona je pucala i odnela sa sobom 40.000 dolara. Pare mu nisu bitne, važno je samo da mu se ova opaka dama vrati. Ispočetka, Markam ne razume zašto je ta žena posebna, i to shvata tek kada je upozna. Njihov prvi, ispostaviće se i sudbonosni susret, sve će mu razjasniti. U pitanju je intrigantna dama, čija pojava omađijava, o čemu svedoči replika: „Vi ćete učiniti da svaki muškarac bude radoznao.” Njihovi susreti su nokturalni, nikad

je nije video danju, što dodatno tka misterioznu auru oko lika Kiti Mofet. Noć, baš kao u romantizmu, dopušta da skrivene strasti junaka eskaliraju. Mada joj govori da je niska poput Napoleona, glavni junak nije u stanju da precizno definiše čime ga ova famme fatale privlači. Lepota ove zastrašujuće opčiniteljke proizvodi je ne sais quoi efekat: „Još uvek je imala ono nešto čime me je privlačila. Nešto čarobno ili ma šta to bilo.” Lepota Kiti Mofet je u nestalnosti i neuhvatljivosti, što potvrđuje i izjava advokata: „Sve žene su čudo jer svedu sve muškarce na ono što su.” Iako Markamu nemilosrdno slama srce, jedino ona može da razbijene komade ponovo sastavi u celinu, ali emotivno oštećenje koje ona proizvodi je nepopravljivo: „Ako misliš na bilo koga drugog, nemoj. Neće uspeti. Nisi ni za koga dobar osim za mene. Ni ti nisi dobar, a nisam ni ja. Upravo zato i zaslužujemo jedno drugo.”

Dama iz Šangaja (The Lady from Shanghai), baziran na romanu Šervuda Kinga, je neobičan primerak noar filma u režiji Orsona Velsa. Glavnog junaka, Majkla O’ Haru igra Vels, a zavodljivu manipulatorku Elzu Banister tumači Rita Hejvort, njegova tadašnja supruga. Uzevši u obzir da su i filmski kritičari, ali i publika, zamerali ovom filmu suviše konfuznu radnju, kao i to što je za potrebe snimanja filma Rita Hejvort dugu riđu kosu, svoj zaštitni znak, skratila i ofarbala u plavo, treba istaći da je lepota ovog filma u neobičnim i neočekivanim uglovima snimanja, što najviše dolazi do izražaja u finalnoj sekvenci završnog obračuna u sobi sa ogledalima. Sa druge strane, Rita Hejvort postala je prepoznatljiva po ulozi zavodljive Đilde u istoimenom filmu. Iako je tu nesumnjivo zanosna, ne može se reći da je u podjednakoj meri i fatalna jer joj nedostaje specifična doza otrova i destrukcije karakteristična za fatalne žene. Svakako, u nekom momentu Đilda verbalizuje destruktivne misli, ali ih dosledno ne sprovodi u delo. Na kraju se ponaša suviše pitomo, tako da o tom liku ne bih mogla pisati kao o kanonskom primerku ženske fatalnosti. Međutim, lik Elze Banister, od početka do kraja filma, dosledno je koban. Osim pogledom, Elza Majkla poput prave sirene zavodi pesmom, sunčajući se na luksuznoj jahti svog muža. Usled zaljubljenosti, protagonista se ponaša neracionalno, s obzirom na to da prihvata da radi za njenog supruga, što će rezultirati pokušajima da ga uvuku u nedozvoljene poslove, da bi, na kraju, bio lažno optužen za ubistvo. Elza, sposobna da Majkla sludi lažima, poljupcima, prodornim pogledima, istovremeno sluđuje i svog supruga Artura. Kulminacija ovog ljubavnog trougla biće finalna scena u sobi sa ogledalima. I Artur i Elza imaju pištolj i pitanje je ko će biti pogođen: da li oni ili njihov odraz u ogledalu. Kao da nije dovoljno to što je ona destruktivna ličnost, već nagone za (samo)uništenjem budi i u drugima, pa joj Artur

govori: „Naravno, ubijajući tebe, ubijam i sebe.” Ostavljajući ih da iskrvare na smrt, Majkl odlazi kako bi dokazao svoju nevinost, ali uveren da je Elza ostavila neizbrisiv trag u njegovom životu: „Možda ću živeti dovoljno dugo da je zaboravim ili ću umreti pokušavajući.”

U Malteškom sokolu (The Maltese Falcon), po romanu Dešijela Hemta, privatni detektiv Sem Spejd, koga glumi Hemfri Bogart, rešava ubistvo prijatelja i poslovnog partnera Majlsa Arčera, intrigu oko statue neprocenjive vrednosti, a postaje i potencijalna žrtva šarmantne lažljivice. Identitet ove dame u tumačenju Meri Astor je promenljiv: prvo se predstavlja kao Vonderli, potom se saznaje da je ona izvesna Brižit O’Šonesi. Mada voli da izigrava nevinašce i bespomoćnu žrtvu, mora se priznati da je ova dama u nevolji izuzetna manipulatorka, jedna od najboljih u filmovima zebnje: „Laž je način na koji sam rekla, ne i šta sam rekla.” Doista opasna zverka, vešta u zameni teza toliko da više ni sama ne razlikuje istinu od laži, u stanju da Sema Spejda uverava kako ga voli, a nije ni u jednom momentu bila iskrena sa njim. Beskrupolozno koristi zavodljivost i šarm da bi došla do vredne statue. Mada ni Sem Spejd nije idealan s obzirom na to da je bio ljubavnik žene svog poslovnog partnera, ovaj antijunak pokušava da pronađe njegovog ubicu. Dakako, otkriće će biti propraćeno bolnim saznanjem u vezi sa fatalnom Brižit. Možda je voli, ali to ne znači da je neće poslati iza rešetaka uprkos njenim lažnim suzama i izbezubljenom pogledu nevinašceta.

The Big Heat Frica Langa iznedrio je jedinstven primerak Meduze pokretnih slika ovaploćen u liku Debi Marš. Divna Glorija Grejam svojom glumom izvrsno oslikava metamorfoze Debi Marš. Na početku, Debi je šarmantna sponzoruša, neosporno prelepa, ali joj je isključivo bitan novac njenog dečka, kriminalca Vinsa Stouna. Zavodljivo pleše, koristi prepoznatljiv parfem čije mirisne note raspomamljuju čula… gledalac bi pomislio da je samo još jedna lepotica u nizu, ali postaje fatalna. Kada se ona približi policajcu Davidu Benionu, usamljeniku u borbi protiv korumpiranog sistema, kome voljena supruga strada zbog iste, Vins Debi u napadu ljubomore poliva vrelom kafom po licu. Povređena i izbezumljena, Debi utočište pronalazi kod Davida. Rezignacija zbog trajne unakaženosti (na licu će zauvek ostati ožiljak) rasplamsava njen gnev i želju za osvetom. Tu metamorfozu doista treba pomno pratiti: od sponzoruše do srdite Meduze sa revolverom. Pretrpevši nasilje, postaje gnevna: Vinsa poliva vrelom kafom, pokazujući mu unakaženu stranu lica, inače sakrivenu zavojima, kao dokaz monstruozne strane njene ličnosti, koju pre nasilja nije spoznala. U ovoj sceni prisutan je efekat lepote Meduze iz Šelijevog pera:

Its horror and its beauty are divine11. Ko bi na početku filma pomislio da će u liku Debi Marš biti objedinjen romantičarski antagonizam lepog i ružnog?! Treba, pak, naglasiti da se kobna dama sveti samo svom uništitelju: na samrti pred Davidom prekriva uništenu stranu lica, što implicira da želi da pamti samo dnevnu stranu njene lepote, nikako onu noćnu, budući da je on jedini muškarac u kome je pronašla utehu, razumevanje i zaštitu.

Grimizna ulica (Scarlet Street), još jedan noar biser Frica Langa, je rimejk francuskog filma La Chienne iz 1931. Kris Kros, blagajnik i nesuđeni slikar, prolazi kroz krizu srednjih godina. Spas od nesrećnog braka pokušava da pronađe u amaterskom slikanju. Pošto je emotivno neispunjen, zanima ga kako izgleda biti voljen od strane mlade devojke. Prilika za takvu spoznaju pružiće mu se kada upozna atraktivnu neznanku Ketrin Marš, spašavajući je od nasilnika na ulici. Naočita crnokosa dama u izvedbi Džoan Benet, u dogovoru sa Džonijem u koga je zaljubljena, prepredno smišlja načine na koji će izvući novac od Krisa. Zaluđen impresivnom lepotom kobne žene, glavni junak se ponaša neracionalno, čak i nemoralno: krade novac kako bi udovoljio nezaistim prohtevima okrutne gospe. Zaljubljenom blagajniku Ketrin postaje muza, budeći u njemu inspiraciju iznova: „Svaka slika, ako je dobra, je kao ljubavna veza.” Čak ni kada se nakon Džonijevog nagovaranja Ketrin predstavi kao autorka neobičnih slika, to ne smeta Krisu jer smatra da te slike kritičari ne bi pozitivno ocenili ako bi se on predstavio kao autor. Intenzitet Krisove opčinjenosti kulminira u sceni kada klečeći lakira Ketrin nokte na nogama, a ona ironično i okrutno zbori: „To ti je remek-delo!” Junak srlja u tragediju: želi da oženi Ketrin iako, naposletku, prozire njenu prevaru. Tek tada šarmantna prevarantinja, la belle dame sans merci pokretne slike, ispoljava animalnu nemilosrdnost, smejući se naivnom Krisu u lice i priznajući mu da ga nikad ne bi ni udostojila pogleda ni poljupca, a time junaka vodi u zločin iz strasti i ludilo. Sablasna atmosfera na završetku filma, ali i izostanak kazne za počinjeni zločin doveli su do cenzurisanja filma nakon optužbe za širenje nemorala.

U filmu Lora (Laura) Ota Premingera gledalac je uvučen u rešavanje ubistva očaravajuće Lore Hant, koju na filmskom platnu oživljava Džin Tirni. Već u uvodnom, krupnom planu uočavamo portret dame misteriozne lepote. S obzirom na to da je glavna junakinja ubijena, detektiv Mark Mekferson Loru spoznaje preko retrospektivnih svedočanstava drugih likova, ali i preko njenog

11

Percy Bysshe Shelley: On the Medusa of Leonardo Da Vinci in the Florentine Gallery, https://poets.org/poem/medusa-leonardo-da-vinci-florentine-gallery (preuzeto 26.3.2020)

portreta. Svojom pojavom ova graciozna dama tvorila je efekat je ne sais quoi, stoga Valdo Lajdeker, koji je Loru najbolje poznavao, svedoči da je ona imala nešto neodredivo, a ipak hipnotišuće u svojoj lepoti i pojavi: „Imala je autentičnu privlačnost. Muškarci su je obožavali, žene joj zavidele. Način na koji me je slušala kazivao je više nego govor.” Rešavajući grozomoran zločin, detektiv Mekferson postaje opsednut Lorom, što preti da pređe granice zdravog razuma, pa mu Valdo govori: „Bolje se pripazite, Mekfersone, ili ćete završiti na psihijatriji. Ne verujem da su ikada imali pacijenta koji se zaljubio u pokojnika.” Markova zaposednutost dostiže vrhunac kada kupuje Lorin portret i useljava se u njen stan. Ovaj cinični detektiv dok ispija piće, posmatra sugestivan pogled žene božanske lepote. Lora, oličenje romantičarskog motiva idealne mrtve drage, i nakon smrti ostaje fatalna, kao u Vejtsovim stihovima: She was lovely and dead. Možda je baš ta scena bila inspiracija za scenu nastalu 46 godine kasnije. U pitanju je kultna serija Tvin Piks, odnosno momenat kada detektiv Dejl Kuper posmatra snimak na kome je ubijena Lora bila srećna i bezbrižna, postavljajući sebi pitanje prisutno na usnama svih stanovnika ovog ruralnog gradića: „Ko je ubio Loru Palmer?” Iznenađujuća sličnost, zar ne? Kako bi se iskusila fatalnost Lore Hant, a istovremeno sladostrasno uživalo u ingenioznoj peripetiji i raspletu, preporučujem da se odgleda film.

Nesvakidašnji primer ženske fatalnosti oživljen je u liku nepredvidive Vere u filmu Detour u interpretaciji En Sevidž. Poslednji u nizu nesrećnih događaja koji su zadesili Ala Robertsa bio je susret sa Verom, nepoznatom autostoperkom, koja zna da automobil nije njegov, već pripada čoveku koji je ponudio prevoz Alu, da bi u toku vožnje naprasno umro. Verin zaštitni znak je zlokoban pogled, što u Alu izaziva oprečne emocije: odbojnost i divljenje. Po njegovim estetskim merilima ona je neosporno lepa, ali na dinamičan i nedokučiv način baš zato što je brutalna. Bezočno ucenjuje protagonistu, a u tome pronalazi izvor sadističke naslade. Kakva mučiteljka! Dijalozi ovih junaka obojeni su gorkom ironijom:

‒ Jedan je čovek umro u mom društvu, nemoj još i ti.
‒ Nisam ti simpatična, zar ne?
‒ Simpatična? Volim te. Obožavam ljude koji me drže kao zatočenika.

Vera, pakosna dama bez samilosti, ni ne sluti da će brojnim ucenama glavnog junaka i sebe odvesti u propast.

Ukratko, radnja filma Pismo (The Letter) svodi se na ubistvo u noći punog meseca i otkrivanje skrivenih motiva za isto. Jedna od najvećih diva starog Holivuda, Bet Dejvis, igra Lesli Krozbi, koja nemilosrdno ubija Hemonda. Destruktivna lepotica neprestano menja iskaze i motive za počinjen zločin, a prvi je bio: „Hteo je da vodi ljubav sa mnom, pa sam ga upucala.” Međutim, postoji pismo kao svedočanstvo njene ljubavne afere sa ubijenim i njega po svaku cenu želi da poseduje ponovo, i to, između ostalog, kako njen muž ne bi saznao za prevaru: „Čudno je kako čovek može da živi sa ženom deset godina i da ne zna osnovne stvari o njoj.” Dakako, žena je nedokučiva misterija. Lesli, čekajući suđenje, hekla, a taj ručni rad samo je pokušaj umirivanja griže savesti. Odista, po svemu fatalna pletisanka, uništava i iluzije svog supruga, kada mu, nakon oslobađajuće presude, priznaje: „Svim srcem još uvek volim čoveka koga sam ubila.” Kakva će biti njena kazna? To je, čitaoče, na tebi da istražiš.

Pokretna slika Ubice (The Killers), inspirisana pričom iz pera Ernesta Hemingveja, daruje nam famme fatale bez premca. Najglamuroznija brineta starog Holivuda, Ava Gardner, igra smrtonosnu Kiti Kolins. Okrutna lepotica boksera Olea Andersona zavodi pesmom sirene i pojavom koja oduzima dah. Odevena u raskošnu crnu toaletu nemilosrdno slama srca i dobija sve što poželi. Impresiju izazvanu njenom besprekorno stilizovanom i sofisticiranom pojavom hirurški precizno opisuje stih Brajana Ferija: You’re dressed to kill and guess who’s dying. Samo jedan pogled na Kiti bio je dovoljan da opčini Olea i da zaboravi svoju devojku Lili. Neosporno, kobna dama Kiti ostaje predmet Oleovog obožavanja i fascinacije i kada ga izda, on pokazuje spremnost da joj oprosti i ponovo veruje, ne sluteći da će time potpisati svoju smrtnu presudu. Zanosna u vlastitoj bezdušnosti, Kiti sebe definiše kao damu bez milosti, objašnjavajući Oleu zašto se vratila bivšem partneru: „Možda zato što ga mrzim. Ja sam pravi otrov za sebe i za sve što me okružuju. Plašila bih se da budem sa nekim koga volim da ga ne bih povredila. Ako njega povredim, nije mi važno.” Otkrivanje brižljivo planiranih intriga posebno rasplamsava destruktivne apetite ove otrovne boginje: junakinja ostaje dosledno gnevna, prodornog pogleda i vešta na obaraču. Jednom rečju, estetski ugođaj koji ne treba propustiti.

Otimanje lepote

Ovim pokušajem deskripcije dinamične i neuhvatljive lepote, istovremeno anđeoske i demonske, želela sam, između ostalog, da nostalgično evociram jedno vreme kada su na filmskom platnu, ali i u stvarnom životu, muškarci bili džentlmeni, a žene dame sa stilom. Dobro, priznajem i sa revolverom. Svakako, smatram da otimanje lepote od zaborava nikad neće biti Sizifov posao. Uostalom, nije li to i svrha umetnosti: obožavanje lepote i glorifikovanje iste, ma kako ona zastrašujuća bila? Protagonisti noar filmova mogu voleti fatalne dame i diviti se njihovoj nadkosmičkoj lepoti, ali ih nikada, kao ni tu lepotu, ne mogu posedovati. Jedino mogu mazohistički sagoreti u svojim pokušajima. Totalitet destruktivne lepote zlokobnih gospi bez milosti filmskog platna sagledala sam u ključu estetskog nasleđa romantizma, budući da bez kulta lepote Meduze i la belle dame sans merci kobne lepotice ne bi ni postojale. Pošto je uvodni deo otpočet stihovima o lepoti, prigodno ću završiti u istom maniru, samo, ovaj put, o njenim zastrašujućim efektima iz prve Rilkeove Devinske elegije:

„Jer šta je lepota
ako ne sam početak strašnoga, koji smo taman još kadri da podnesemo, pa mu se tol’ko divimo samo zato što s nehajnim prezirom neće da nas razori. Svaki je anđeo strašan.”12

Literatura:

Eko, Umberto. Istorija lepote. Beograd: Plato, 2004.
Jung, K. G.i K. Kerenom. Uvod u suštinu mitologije. Beograd: Fedon, 2007. Kuk, Dejvid A. Istorija filma II. Beograd: Clio, 2007.
Prac, Mario. Agonija romantizma. Beograd: NOLIT, 1974.
Rilke, Rajner Marija. Izabrane pesme. Beograd: NOLIT, 1986. https://poets.org/poem/medusa-leonardo-da-vinci-florentine-gallery

12 Rajner Marija Rilke: Izabrane pesme, NOLIT, Beograd, 1986, str. 100

Mademoiselle Dada

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Related Posts

Begin typing your search term above and press enter to search. Press ESC to cancel.

Back To Top